Милица Бакрач
Милица Бакрач – дјевојачко презиме Ненезић, рођена 06. марта 1977. године у Никшићу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсјеку за српски језик и књижевност.
Прву збирку поезије „ Нек ме птице криком буде“ 1996. године, као и другу збирку поезије „ Жиг“ 1998. године, објавила је у издању Међурепубличке заједнице за културу из Пљеваља.
Трећу збирку поезије „Сонети и писма“ објавила је у оквиру едиције „Мостови“, библиотека „Ратковићеве вечери поезије“ 1999. године, у издању Међурепубличке заједнице за културу – Пљевља и Центра за културу – Бијело Поље.
Четврту збирку поезије „Од злата јабука“ објавила је 2004. године, у оквиру библиотеке „Савремена поезија“- издавачке куће „Октоих“- Подгорица.
Пету збирку поезије „Азбучник“, посвећену одбрани имена српског језика у Црној Гори, објавила је Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица, 2007. године. Друго издање ,,Азбучника“ изашло је 2010. године у издању издавачке куће ПЕГАЗ из Бијелог поља – под покровитељством Удружења ,,Кнез Мирослав“.
Шесту књигу поезије ,, Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима“ , објавила је такође 2010. године – ИНТЕРПРЕС - Београд.
Заступљена је у антологији „Сневне Евине кћери“ (Савремено пјесништво жена у Црној Гори) – аутора Милице Краљ – издање „Комова“ из Андријевице 2002. године и у антологији савремених сонетних вијенаца на српском језику „Црно једро ветра“ Љубисава Милићевића, у издању „Одзива“ – Бијело Поље, 2001. године.
Добитница је I награде „Ратковићевих вечери поезије“ 1999. године.
Живи у Никшићу.
Прву збирку поезије „ Нек ме птице криком буде“ 1996. године, као и другу збирку поезије „ Жиг“ 1998. године, објавила је у издању Међурепубличке заједнице за културу из Пљеваља.
Трећу збирку поезије „Сонети и писма“ објавила је у оквиру едиције „Мостови“, библиотека „Ратковићеве вечери поезије“ 1999. године, у издању Међурепубличке заједнице за културу – Пљевља и Центра за културу – Бијело Поље.
Четврту збирку поезије „Од злата јабука“ објавила је 2004. године, у оквиру библиотеке „Савремена поезија“- издавачке куће „Октоих“- Подгорица.
Пету збирку поезије „Азбучник“, посвећену одбрани имена српског језика у Црној Гори, објавила је Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица, 2007. године. Друго издање ,,Азбучника“ изашло је 2010. године у издању издавачке куће ПЕГАЗ из Бијелог поља – под покровитељством Удружења ,,Кнез Мирослав“.
Шесту књигу поезије ,, Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима“ , објавила је такође 2010. године – ИНТЕРПРЕС - Београд.
Заступљена је у антологији „Сневне Евине кћери“ (Савремено пјесништво жена у Црној Гори) – аутора Милице Краљ – издање „Комова“ из Андријевице 2002. године и у антологији савремених сонетних вијенаца на српском језику „Црно једро ветра“ Љубисава Милићевића, у издању „Одзива“ – Бијело Поље, 2001. године.
Добитница је I награде „Ратковићевих вечери поезије“ 1999. године.
Живи у Никшићу.
Снени СОНЕТ
Сањам, како с јутром долазим ти ведра!
И низ Поље ходим стопалима босим!
Стиснула сам песму , дубоко, у недра...
На уснама модрим твој пољубац носим!
Познаћеш ме опет по кошуљи лета!
По мирису ноћи што у коси тајим!
По цветању оног најчуднијег цвета,
ту, у срцу овом, за тебе га гајим!
Познаћеш ме, хитро, по отменом кроку!
Обећо си мени божурове брати!
По зуси низ образ, и сузи у оку...
Кошуља ће бела само тајну знати!
Да си шапутао држећ ме за руку:
Убраћу те некад , себи, ко јабуку...
***
СОНЕТ сусрета!
Чекање! Сусрет! Зебња! Тишина!
Усне и руке - нејаке звери!
Пред тобом стоји твоја Истина!
Отвори вечне љубави двери!
Знај да у теби моја је кућа!
У моме бићу твоји су двори!
Ево ме, као плавет сванућа!
Сусрет! А чежња збори и твори!
Погледај сузе, Господе, Оче!
Сад сретоше се два Твоја бића!
Љубав од Тебе наста и поче!
У Твоме гнезду двоје је птића!
Нек Поље свемоћно, непрегледно,
дадне им гнездо, за биће једно!
***
СОНЕТ о жетви
Ја целу ноћ сневам жетву златну!
Ораницу земљу! Плодну, милу!
Мој свилен конац на белом платну!
И тебе!- Певаш у моме крилу!
Ко ли још данас тумачи снове!
Да ли још ико о њиви снева?
Чујем! Твој јастук како ме зове,
док жетелачку песму сан пева!
Зашто ме зовеш жито да жањем!
Зашто ти воде доносим хладне?
Зашто нас снови најлепшим ткањем,
маме у јаву златну од жетве,
и лица нам крепе радовањем!
Сневајмо снове, до нове сетве!
***
Још нешто о ЋУТАЊУ - сонет
Пробудили смо ћутање мило...
Ћутање тајне - ћутањем зова!
Ћутке, за тебе куца ми било!
Језика Нашег не ћуте слова!
Језик ти шаље пера мог трага!
Док ћути папир под руком мојом!
Чула сам, ипак, кад шапну:,,Драга!"
Док се ја ћутке осетих твојом!
Како да ћутим? Језик је смеран!
Небеска ризница драгих речи!
Сва наша писма храниће, веран!
И када ћутим, знам да ме читаш!
Недај ћутању мом да те спречи,
све оно што слутиш - да ме питаш!
***
СОНЕТ - Северном Ветру !!!
Чујем... Јављају време је хладно,
целим пределом куда ми биваш!
О, како данас волим те гладно,
Северни Ветре, зашто се скриваш?
Опет због тебе мрзну ми прсти!
Иако грле топле ме зраке!
И под кораком пуца лед чврсти!
Али Северњача шаље знаке;
Да ме ти зовеш: Драгано! Злато!
У себи певаш: Лепото! Мила!
И док одлазиш у непознато,
осећаш како најлепша крила,
ка Небу расту из руку твојих,
од врелог даха усана мојих!
***
Сан
Опет те усних, Смеху мој, нежно!
Погачу! Шљивик и нашу кућу!
Љубих те сетно, и неизбежно!
Дрхтах ко сестра врбовом прућу!
Кад сачекасмо сунце да оде,
тад радост наша постаде већа!
Шапутао си: Срећо, и роде...
Јастуче моје дечачког цвећа!
Кад иза поноћи постах драга,
видеше само казаљке сата!
Зором ти бејах песма и снага!
Како се јутро лукаво јави!
Зар римама мојим од ината,
постеља празна хладно се плави?
***
Снежни СОНЕТ
Још много дана до зиме снежне!
Већ сам почела да чекам тебе!
Сновима снујем тренутке нежне!
Сва слутња слути, и немир зебе...
Ја сам бар Она што чекат уме!
Чекање друго поста ми име!
Девојка јужна - јужно разуме,
тајну белину поларне зиме!
Због тебе бројим зрна у нару!
Латице беле јесење руже!
Због тебе се смејем оџачару!
И деци, што око њега круже!
Због тебе - Југ мој промени име,
у Мило Чекање Снежне Зиме...
***
Последњи СОНЕТ - Теби
Ћутим! Минуло је време за сонете!
За све лепе песме којима те волех!
Риме су ми ноћас подло одузете!
Чекајући тебе - све боли преболех ...
Заклех ти се испред најлепшега стиха,
да ћу вечно бити верна вучја врста!
Бројаницу теби не дам од дистиха!
Остављам ти тајну код песничког Крста!
Риме су ми јутрос!!! О, вечита казно,
покидане, хроме, пресахнулог вида!
Небо ми је , Мати, затворено, празно!
Да л сте чули некад Вучицу да рида?!?
Ако нисте? Ево! Вучица је мртва!
Узалудне Љубве и тријумф и жртва!