Ненад Милосављевић
Pођен је 1980. године у Крагујевцу.
Објавио је књиге песама „Јесења посланица” (2001) и „Отићи” (2004), као и књигу песничких превода „Не данас” (2007) Светлане Савицке (заједно са преводиоцима Владимиром Јагличићем и Јеленом Кадијевић). Као приређивач књижевних и публицистичких издања, радио је код више крагујевачких издавача. Професор је српског језика и књижевности.
Објавио је књиге песама „Јесења посланица” (2001) и „Отићи” (2004), као и књигу песничких превода „Не данас” (2007) Светлане Савицке (заједно са преводиоцима Владимиром Јагличићем и Јеленом Кадијевић). Као приређивач књижевних и публицистичких издања, радио је код више крагујевачких издавача. Професор је српског језика и књижевности.
* * *
Набрекло небо, Морава све тиша,
два пецароша задњи мамац каче.
Јесењи ветар, влажан – сад ће киша –
тера на журбу птице и шетаче.
Река се вија ко на ветру лента.
Да ли рибари упецаше ишта?
Крај њих сив чамац, попут орнамента;
около шуме и кукурузишта.
Спремајућ њиву за ново орање,
дижући поглед к небеском товару,
ратари пале шибље, шаш и грање.
Прва кап кише пљусну у Мораву.
Друга на чело. Пут блатњав и узак...
Ватру већ тули немилосни пљусак.
***
ФОТОГРАФИЈА: СНЕЖНИ ПЕЈЗАЖ
О разгранатом ораху сведочи
само у снегу пут његове сене.
То старо стабло далеке му очи
виде на слици тек преко те мене.
Граната сенка пространо је легла
на тлу, беломе као млади сир.
Између модрих небеса и брега
стамено влада утољени мир.
Прогажена је у снегу стазица
која води на руб фотографије,
где је кућица и, као парица,
жућкаста штала уз пласт што злати је.
Кућерак биће ту још коју зиму,
сенку у снегу – топли дан однеће,
и тек на слици чиниће целину
тло постојеће и непостојеће.
***
ВАРОШ
Киша. Каљуга уместо пута.
Аутобуса нема па нема...
Ветар дува звиждуком прута.
Хладно је као да снег се спрема.
Изнад кровова, поглед ми нађе
брда (ко да их стресе гром).
Варош постаје, сва, предграђе
шуми, и свету огромном.
***
У ПРОЛАЗУ
На сајму књига или у трамвају,
пијачној вреви, чекању у реду,
људи се сретну, гурну, не застају,
сви јурећи по неком своме следу.
Можда је она нехајна девојка
што крај ме прође, моја сродна душа,
чекана љубав или само бројка.
Која тескоба њено срце куша?
Људи пролазе, одлазе. Без краја.
У сивом свету воде своју битку,
сметнувши да их нека песма спаја,
тајени преступ, ил сан о бољитку.
***
ЦРНО ЈАТО
Креште гаврани долином Мораве,
њише их ветар звиждукавим летом.
Зима, студен је, а не забораве
да раскриле се над приземним светом.
Облећу куће као у балету,
под њиним оком варош је ко плен.
Чини се да ће у кружном залету
на земљу да се обруше за трен.
***
ДОКОЛИЦА
Прохуји доба од јутра до мрака,
сати исцуре... већ пропао дан.
А шта је живот – ко музичка трака.
Колики део није одсвиран?
За пола дана оконча се преврат,
за трептај ока циљ погоди метак,
и никад не знаш да л ће мали нехат
хицем твој живот свести у сажетак.
У пар минута и живот се зачне,
у један уздах често стане песма.
Силе живота – светлије и мрачне –
увек без мира и одувек без сна.
Скрштене руке могу бити предност.
Досада каткад зароби и мене.
Ко је господар овог света? Ко гост
коме се тајно одмерава време?
***
ДРАГА АНА,
Недоумице о сопству, животу,
натапају ми неспокојан дан.
Како дубински намирити квоту
година које теглим, себи стран?
Себи, односно замисли о себи,
далек све више, прикуцан до тла.
Немоћан стојим пред младошћу. Где бих
између блата и далеког сна?
Заједничкога – нама много нема.
Према себи смо све строжи и строжи.
Сад, да зажмурим: ко утеху трена
да врх ти груди осетим на кожи.
***
СТАРИ ЗАВЕТ
Не уплаши нас предсказање;
сви пророци су против нас.
Соломуново царство – мање;
испуњава се Божји глас:
Мој народ дрско остави ме –
хананска му је вера драга.
Тек племе чува Храм и Име –
десет племена напушта га.
Под опсадом нам граница.
Неситост цара – на нас пала.
Пустињски песак – ораница.
Једна нас мисо одржала:
Зид нашег храма док опстоји,
на тлу овоме – ми смо своји!
***
ШКОЉКА
Шљунак с обале засија ко значка;
крај водокопа нанос сувог песка –
на њему – шкољка, танушна, дугачка.
Капци јој као отворена свеска.
Морава крај ње јури неумолно,
ко воз из којег испао је путник.
Колико ли је шкољци било болно
кад дигоше je из дубина мутних?
Црнa љуштурa, кроз седефне струне,
крхка, напрсла, пропушта хук ветра.
Скриће је песак. Или ће да труне
заборављена. Тек је силуета
крај тока којим жури водурина:
Из даља – жива. Изблиза – руина.