NIKOLA ŽIVANOVIĆ
Nikola Živanović rođen je 1979. u Kragujevcu.
Završio je opštu književnost sa teorijom.
Objavio je zbirku pesama Astapovo (2008).
Živi u Beogradu.
Kraj dana
Svake noći smrt ulazi u stanove spavača,
Prolazi kroz hodnik, kroz kujnu, kroz dnevnu sobu kroz koju
Od radnog stola do sofe, pa onda nazad korača;
Dotiče otvoren roman, poštanske marke na broju.
Potom zateže stolnjak; plinske ventile koji cure
Zavrće; skida suvišnu rupu sa opasača;
Na šahovskoj ploči poravnava figure
I pod foteljom nalazi izgubljenog skakača.
***
S nekim ženama razgovora
O Kantu, Hjumu, Kjerkegoru
Nikada dosta. Ni humora
Ne zafali tom razgovoru.
S drugim ženema ćutim, one
Ne traže tajna pranačela,
A nasmeju se kad izgone
Nespretni pokret iz mog tela.
Meso muškarca one znaju
Kao i gvožđe ili glinu,
Pa pratvar odmah opipaju
Čim dotaknu mu površinu.
To je pragvožđe i praglina;
Meso, snagom tog argumenta,
I pod nehatnim dodirima
Dobija status elementa.
Te žene bolje pomeraju
Moj vrat i ruku, prst na nozi
Nego božanstvo u beskraju,
Nego ja s mišlju o Spinozi.
***
Građanin sveta
Ne ide mi se u Pariz.
Užasavam se pomisli
Da bih morao svratiti do Luvra,
Razgledati slike, preslišavati se
Istorije umetnosti, imati svoje mišljenje,
Spremiti odgovor na pitanje
Kako je bilo u Francuskoj.
Ne zanimaju me opera ni književna dešavanja;
Ako sam voleo umetnost, voleo sam je
Kao nešto što sam mogao naći u svojoj sobi,
Iskopati sa police,
Voleo sam je zato što nisam voleo da izlazim iz kuće.
Trudim se da izbegnem Notr Dam
I pentranje po Ajfelovoj kuli.
Nije mi potrebno to razmišljanje o prošlosti.
Moje misli su nemoćne i pred svakodnevnim problemima.
Ako bih i otišao u Pariz,
Voleo bih da nađem neku mirnu hotelsku sobu,
Daleko od Jelisejskih polja i umetnosti i zbrke,
Da legnem i sklopim oči.
Veseo bih se vratio s puta,
Znajući da sam građanin sveta
I da sam se na trenutak
U Parizu osećao kao kod kuće.
***
Неприлагођеност
Увек сам носио ципеле којих има
У мојој величини. Небитан је модел и боја.
Увек кошуље са кратким рукавима,
Увек чарапе без броја.
За моју главу су фирме продавница
Биле као за дете отворене фиоке.
Увек је било грања и трња у висини мог лица,
Крошње нису биле довољно високе.
И бићу мртав једног дана, лежаћу миран у сандуку
Истесаном по мери по којој их праве,
Криве кичме, савијених колена и руку
И вечно погнуте главе.
***
Benove etide
Posle je ljude viđao
I izvan mrtvačnice,
Onako kako ih je malopre sastavio.
Kosti na istim mestima,
Iste spletove mišića.
Nije bilo tajni rođenja,
Ni detinjstva, ni razvoja.
Ljudi su silazili dovršeni
Sa stolova za seciranje.
Na kraju dana činilo mu se
Da Bog ostavlja previše nacrta,
Previše planova stvaranja,
Ostataka, fragmenata, beležaka,
Tih izdajničkih uvida.
Nije mogao da govori o muzici,
Nokturna nije mogao da obrazloži;
Klavijatura mu je poslužila
Kao podloga za seciranje
Šopenove ruke,
Njegovih tankih prstiju.
Kada je počinjao, ležali su
Na e, fis, gis, h, c.
Tražio je nove perspektive
Neispitana anatomska rešenja
Nepredviđena u šestom danu stvaranja
(zato je Šopen u Englesku
Putovao sa tri klavira,
Pleyel, Erard, Broadwood);
I Šopen izlazi iz mrtvačnice,
Potamneo od umora i blizine smrti.
Tih, jedva primetan, gotovo senka,
Ne baš govorljiv, slab ljubavnik;
Sastavljen iz nekog drugog razloga,
Iz artističkog ubeđenja;
Benovom malom rukom.
***
Vernost
Nije to vernost kad te gledam i kad se često
Obradujem novoj haljini, novootkrivenom rubu;
To na tvom telu samo tražim nepoznato mesto
Da na njemu počinim još jednu preljubu.
Nije to želja ni strast, kada bez bola i šuma
Prepustim telu da se s tvojim u jedno splete;
To samo tražim način da da čas smetnem s uma
Naš brak i ljubav i prvi poljubac i dete.
***
Kad smo se rastali
Kad smo se rastali, oboje smo ponovo
Počeli da pušimo. Svako za sebe.
A zajedno smo ostavili cigarete.
Sina sam ispravljao, dopunjavao
Stihove koje si ga učila,
I slao ga tebi sa novim
Polunaučenim pesmama.
Oboje smo tražili posao, stan, prijatelje.
Nismo se viđali ni čuli telefonom,
Nismo se tražili, nismo se pitali,
Svakoga dana sve više
Ličeći jedno na drugo.
