Petar Matović

Rođen je 1978. godine u Užicu. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju je objavljivao u brojnim časopisima, antologijama i zbornicima. Prevođen je na poljski, katalonski i engleski jezik. 

Objavio je dve knjige poezije: Kamerni komadi (1996) i Koferi Džima Džarmuša (2009). Živi u Požegi.  

---

IZLAZAK, PERIFERIJA

(ciklus pesama iz zbirke Koferi Džima Džarmuša)

AMBROZIJA U CVETANJU


Leto će potrajati do duboko u oktobar, prognozira se,
polen neće biti umrtvljen, bronhije ostaju u grču. Na šalteru 
apoteke, u kratkim sinkopama, kao basmu šapućem: 
seretide, berodual, singular! U udahu švercujem hormone, 
već sam spoznao da se jesenja depresija poklopa sa kortiko-
steroidima. Od toga muškarcima narastaju grudi, postaju
Eliotove Tiresije, koje ne proriču ništa, čak i zaborave da, 
poluiskolačenih očiju, žviždukaju na pluća.

Kad sam odlazio u bolnicu, kolima, u prestonicu regiona, 
zaustavile su me policijske blokade. Pretresali su sve, bila je 
javka za pošiljku heroina, a našli su mi uput, sumnjivo!, 
priveli me, i tada sam, gledajući lisice na rukama, tražio 
poređenje za opstruisan udisaj. Sprovešće istragu, rekli su, 
uput zadržavamo, ključni dokaz. Nisam otišao na bronho-
provokaciju, zvučalo im subverzivno. 

S planine, u širokom frontu, koncentriše se polen u kotlini. 
Zar bi iko primetio, ovi nežni belokori drvoredi breza 
pouzdane su ubice, histamin se razmnožava brže od pacova. 
Pogled je u bleskanju rotacionog svetla na obodu grada, 
na šiblju koje narasta u horizont, strepnja nadolazi. 
Šapućem, da prizovem magiju: seretide, berodual, singular – 
kraj avgusta je, cveta ambrozija. 



DEPONIJA EVROPE


I live on the Balkans, govorim turistima iz Evropske unije,
I write poetry, objašnjavam čime se bavim;
klimaju glavom sa odobravanjem penzioneri 
iz Folksvagenovog pogona u Volfsburgu:
ne sumnjam – poezija Balkana je egzotična destinacija
zapadnoevropskih turista.

Vetar diže rub suknje jedne preplanule Nemice,
dame u godinama sa etno đerdanima,
slušam tvrde glasove što izgovore imena zemalja
čije jezike ne smem više da razumem:
Montenegro, Croatia, Bosnia and Herzegowina, Serbia. 

A primetna je obnova monarhije:
u cvetanju jorgovana serbijanskih varoši
feudalizam neoprostivo stiže ovog proleća.

Tešim se kako trgovina ide, 
kako ide piraterija diskova, kozmetički proizvodi...
U centru ovog malog grada na jugu države
ubeđuju me da je preko granice istok, 
a sve je u mešanju slogova čajniz, ciganjskih
i serbijanskih. 

Sunce je u lavi zapada naglo zašlo preko moje usne, 
grizem je od svraba, skupljam robu, 
odlazim sa trga ne okrećući se... Iza mene
praska, žubori, glagolje stranci i domoroci.
A ima li rešenja sem ljubavi za Balkan,
oficijelnu deponiju Evrope.



PO MILOSTI BOŽJOJ:  
PETAK JE, I SEDAM UVEČE

za G. L. 

Gle, Gospode, japija u baru na obodu 
dvojke, petak je i sedam uveče, 

Raspasan, pena mu prelila kriglu – 
gleda u pivske barice, gleda u sudbine:
on je jogin  što mantra nad novcem, 
želi da se seti na studentske dane, 
to milo gubitništvo, i nekako mu ne ide, 
i ne vidi ništa, i kravata ispija to pivo 
s njim.

Gle, tezgaroša u Knezu, navikao je da ne strepi 
od racije, odbija pomisao da je bio nečija devojka 
u zatvoru, ima pljosku i u njoj zavičajnu ljutu, mrzi 
pedere i žali nad Kosovom, i taj nesvakidašnji 
miks ipak je nečiji sin, dobija za stan, za  eksere 
što zaradi sam, i počeo je da sniva američki san 
u sred Beograda. 

Gle, Gospode, mladog fašiste na Terazijama,
i dva i tri puta počuj to zvono: Lili Marlen 
peva mu sa mobilnog, divi se Himleru, i 
ne oseća se nimalo tesno između knjižare 
Danilo Kiš i romskog đubretara što se odmah 
skrije u prolaz zbog neobjašnjivog stida.

Gle, pod Plavim mostom još je neopsednuto, 
automobili su nestrpljivi, počuj to životinjstvo 
pod haubom! Trandže su hit, nude dvostruko. One 
prodaju ljubav i imaju više vernika no popovi 
klijentele u Sabornoj. Na benzinskoj pumpi radnica
u crvenom kombinezonu (novac je strast) mrmlja
u dizel dugu na asfaltu, u zenice joj se prelila, nek 
ne utihne ta molitva – nafta naša hlebna!

Gledaj, Gospode, u barice, gledaj u sudbine:  
ćumez, šank, prestonioca – petak je i sedam uveče.
 
 
 
IZNAD ŽITA

U nepomućenom pejzažu svakako sramotno
štrči oblakoder usamljen  među golubovima.
Srpski  visokoletač je u predahu na obodu vrha.

Ispod njega  je žito, nabreklo u sunčanom 
predvečerju leta. Dakle, nabreklo kao stomaci 
u kasnom ručku na nekoj od terasa, gastro idili 
koja se preliva preko kaiša, virka ispod majice;  
pod pazuhom je salun, bordel, mušice se lepe 
na labije kao na grliće šulića. Ko oseća  vetrove, 
orkane i tajfune koji dopiru iz duboke suštine 
individue? A prazninu ambalaže? Dremež kafanskog 
escajga? Varku da je ovo grad? 

Priče o poslovima veka stale su u nagloj pospanosti, 
jednom je prst nazalni opstrukt, drugom o koncu  usana 
visi cigareta. Možda besni na ovakvu arhitekturu, žude 
da u ovoj  gojaznoj  stvarnosti postanu kauboji, koji bi, 
dakle  jezikom  izmeštenim u western, rekli  ovoj vertikali: 
There will be blood! 

I opet je bez daška, ali nešto drugo pomera klasje. 
Visokoletač mirno posmatra šta se dešava pod žitom, 
po navici već ćuti, zaražen gastro idilom.

 
PREDGRAĐE, RAŠKA


Nelegalna dvospratnica, rumenilo monte. Drumska krstarica 
pred kafanom. Uz radio teheran spušta se na šljaku, 
za ramenima zalazi mu neka pamelica na zidu kabine.

Nije baš sirov, zna on za romantiku: sve je u blagom koturanju 
čačkalice iz jednog ugla usana u drugi, iskusno sporo, 
kao lozu gustira flert sa pevaljkom.

Kaže joj (a glas mu remeti lik): Čudo je taj zavičaj, 
to je kao parazit, pantljičara. A što će nama to, ljudima, 
nismo mi biljke... Pođi sa mnom...

I smeška mu se ona, barok se uzjogunio u njenim prsima. 
Alkoholi: i sve više je vila dok treperi u ljutim duvanima.

Izmakni se: noć je i umiljato im plamte svetla palanke. 
I one zvezde su sad nad birtijom, a i dalje nisu obične. 



VIRUS: SERBIA


Ovde se ništa ne pokreće. Tako naiđe vetar
i sve ostane tiho. Možeš da posadiš 
petunije, ali se one nikad neće zatalasati 
pod frenetičnim zujem pčela u leto. List lipe 
ne damara na vazduhu. Tek kao fotografija 
ostane, beživotni kip.

Slušaj: ćutnja se širi kao kancer, a ti pronađi
lepotu u tome. I to nije košmar: to je svuda.


***


DŽEZ BAJKA


Te noći otac nije umro, a
mraz stegao.
Kola su plesala,
njihala se kao barka
pod mesečinom;
led bi blesnuo
u zenicama, zaškripao.
Klizili smo
Kao nebeska jedrilica
Radio je emitovao
I put a spell on you
Promenili smo
Rakurs ove situacije
Izmislili džez bajku
Možda idemo u smrt
Ali ne neveselu


***


Na oštrici brijača

Ove godine lipe kasne u cvetanju,
Ana se opet neće vratiti iz Grčke,
a sobu sam okrečio u žuto: smiruje.

Svako jutro budim se umoran i znojav,
vreme do paljenja prve cigarete je
misao o stihu, ritmu i šibici.

Nemam celinu. Moja utroba je kormoran
s maramom pod vratom. Dok lutam,
sam sebi nisam Odisej, a ni Ahasfer.

Svaki put obećavam, kad pred brijanje palcem
ispitujem oštricu žileta, da ću, čim budem
zadovoljan sobom, napisati pesmu.