Драшко Сикимић
Драшко Сикимић рођен је 22. марта 1984. године у Љубињу (Херцеговина), гдjе и данас живи. Воли да гледа кроз прозор и у небо. Не воли рачунање времена и не воли да прича. Често мисли да је вук, па избjегава људе. Воли шуму, маглу и облаке. Већ више од пет година га ништа не чуди.
Објавио је сљедеће књиге:
Смотуљци 2016;
Огреботине 2017;
Моје кости уједају 2018. и
Чвор на омчи, роман, 2019. године.
Објавио је сљедеће књиге:
Смотуљци 2016;
Огреботине 2017;
Моје кости уједају 2018. и
Чвор на омчи, роман, 2019. године.
САМО ГЛАВА
Вреле главе
лежиш на мокрој трави
под кестеном
у касну октобарску вече
хладно је
али не дрхтиш
гориш и гледаш горе
у гране у небо у облаке
и видиш само кад сијевне
трепћеш кад се поново умрачи
покушаваш да се сјетиш шта си видио
а громови негдје
ћутке ударају
ништа се не чује
све је добро
и мокра трава
и црно небо
и голе гране
и мрак и свјетлост
и хладни октобар
само глава
само глава
***
ЈУЧЕ
„Је ли ово довољно далеко?“
упита Јуче,
измакавши се за још један дан.
Колико год се одмицало,
Јуче никада није било довољно далеко
да човјек преболи,
а непрегледно Данас
траје већ годинама.
Сутра није близу,
ни не назире се његов долазак,
а ко зна да ли се уопште и примиче.
„Је ли ово довољно далеко?“
упита Јуче,
измакавши се за још један дан.
***
ОТКУЦАЈИ КАМЕНА
Човјеку је лакнуло
и он рече:
„Пао ми је камен са срца!“
па стави руку на груди
да то потврди,
али он осјети хладноћу,
тешка студен под руком му би,
и тад човјек схвати:
„То је мени срце пало,
а не камен!“
***
ИЗГУБЉЕНИ
Био сам код доктора,
питао ме шта је људима.
Био сам код професора,
питао ме је ли грешка његова.
Био сам код генерала,
питао ме која застава је безбједна.
Био сам код астронаута,
питао ме је ли Земља изван свемира.
Био сам код гробара,
питао ме зашто копа сваки дан.
Био сам код судије,
питао ме је ли правда мимо закона.
Био сам код зидара,
питао ме је ли темељ потребан.
Био сам код молера,
питао ме која боја није прљава.
Био сам код свештеника,
питао ме коју молитву да дозива.
Био сам код пјесника,
питао ме је ли ово пјесма његова.
***
СИТ ЉУДИ
О гладнима нико не прича више
Схватио је то и он
Док су са великог ТВ-а
Поподневне вијести ишле
У паришком ресторану
Гдје је министар са министром
Своје омиљено вино пио
На тамна кухињска врата
Истрча човјек у бијелом
И задиханим гласом рече:
Хљеб у пекари се убио.
***
ОНА ТРЕБА ДА ЈЕ ВЈЕЧНА
Јуче сам био у цркви,
Исус ми је рекао да је љубоморан
на религију коју сам створио о теби.
Исус ми се јадао
како њега нико тако волио није,
а ето, као, воле га,
милиони људи га воле.
Смијао се Исус њима,
њиховој тричавој пажњи,
њиховим молитвама.
Питао ме: ко још моли ако воли?
Исус још каже:
Мене, Исуса, само на крсту држе,
а ти си њу заковао
у сваку могућу мисао,
без крви и муке је разапињеш,
онако блиставу,
ти бришеш са ње сваку назнаку патње
и ружноће живота.
Разапињеш је у немогуће облике смисла.
Рушиш све зидове око ње.
Спаљујеш све мржње прије него је дотакну.
Ућуткујеш вријеме док пролази,
говориш му: пссст,
она не смије знати за тебе,
она треба да је вјечна.
Ти си вјеровао у њу
за један дан
колико човјечанство у мене није
за два миленијума.
***
БЛАТО НА СРЦУ
Луд сам и знам то,
али твоју слику носим као оправдање,
и прође ми то, увијек,
могу тако тону лудила да пренесем
преко границе,
а да ме не ухапсе и стрпају у лудницу;
ти си моја неоспорива легитимација.
Шверцујем безумље откад те знам,
луд сам на црно
и мутим у недоглед,
све ми је могуће и ругам се памети,
а имам и блато на срцу.
Знаш ти добро откуд ми то!
Али кријем га,
као да се за њега не зна,
а зна се.
***
МЕТАК
Љубав је пиштољ
уперен у очи онога који воли,
а живот држи прст на обарачу
и не зна се када ће опалити...
Али ја се не измичем пред њим
и не бојим се гледати у његову цијев;
стојим и осмјехујем се,
а то није никаква храброст,
јер немам нимало страха,
само сам миран, јер знам,
знам да си ти једини метак
који се налази у цијеви.
***
НЕКА СЕ НА ОВО ПОСЈЕЧЕ ТВОЈА ТУГА
Ослушкујем крв:
тек она има шта да каже.
Научио сам ваздух како да издржи тишину.
„Важно ми је“, шапће ваздух,
„да не произведем горчину.“
Ако ми отвориш вене
да у њима нађеш доказе о себи,
гледај пажљиво:
вољом ћу крв задржавати због тебе,
да чујеш како теби и само теби говори:
„Радост ми је,
радост
што твоје тијело дише.“
Али ти - ћути,
и покажи срећи како да постоји;
нека се на ово посјече твоја туга.
***
ОВО МОЈЕ РОЂЕЊЕ
Моје крзно је без соја,
нигђе се не убрајам, осим, можда,
у вукове и сове.
Мој дом је шума,
али нисам рођен поред ријеке,
ни у крошњама,
крај мене теку пакосне нарави
и шушти људско безличје.
Ово моје рођење...
као да ме вјетар однио
тамо гђе не припадам.